I met Ignjat in the late 1970's, at the time when he was working on his diploma thesis in physics with the late Đorđe Živanović, professor of gravity at the Physics department of the Faculty of Mathematics and Natural Sciences in Belgrade. The topic of the thesis was the question if gravity can be constructed as a field theory in flat spacetime. Based on the works of S. Deser (1970) i R. Feynman (1960/61), Ignjat has shown that gravity is fundamentally different from the other interactions: an attempt to formulate it in flat spacetime leads to an inconsistent theory. The nature of this inconsistency lies in the nonlinearity of the gravitational interaction, and its removal leads, somewhat unexpectedly, to Einstein's theory of gravity. In this way Ignjat has, already at the beginning of his research career, reached the deep understanding of the nature of the gravitational interaction, and entered this area fully prepared for the challenges which were awaiting him in further research.

Already at the end of the 1960's gravitation has found its place in our research environment, in the form of the serious interest of some researchers (Đorđe Živanović, Zvonko Marić) for the questions about foundations of a consistent theory of gravity. In the mid 1970's a course on theory of gravity has been introduced to the physics curriculum, which was a serious step to the revival of this research discipline. Nevertheless, it took some more time for these activities to reach the next level, namely research closely related to the important activities worldwide. In this process Ignjat has been involved from the very beginning. He became a part of a research group (Đorđe Živanović, Dragan Popović, Ignjat Nikolić and myself) which formed spontaneously at the end of the 1970's, with the goal of active participation in the research of gravity (simultaneously with these events and independently, Đ. Šijački has in collaboration with Y. Ne'eman started the research of affine theory of gravity). Every Friday we had regular seminars during which we tried to understand the modern problems of gravitation. The result of these seminars was our first joint paper on gravity, published in 1981. Based on his contribution to this paper Ignjat has defended his Master thesis. A new scientific discipline has been founded in our environment, and Ignjat played a considerable role in that process.

These events have been important for me as well. I have, like Ignjat, had a pronounced interest for the theory of gravity during my undergraduate studies. My diploma thesis was in the topic of relativistic cosmology, and it was defended with professor Marko Leko at the Mechanics department (1969). When I seriously entered into the research of gravity, in 1981, the next step was completely natural: Ignjat continued to work on his PhD thesis under my supervision, which was convenient both for his and for my interest for further research in this area.

Our research was concentrated on the locally invariant Poincare theory of gravity (PG), which was formulated in the 1960's as an attempt to construct an alternative theory of gravity, one which would circumvent some drawbacks of the Einstein's theory. After several joint published papers, which have increased our research self-confidence, Ignjat came close to fulfilling the requirements for the defense of his PhD thesis. At that point he got involved with the problem which has crowned his research up to that point, namely with the construction of canonical formulation of PG theory in which its geometric structure becomes fully appreciated. He started that work in Belgrade and finished it in Princeton, where he was visiting at the time, and published it in Phys. Rev. D 30 (1984). Ignjat was very proud of this paper because he wrote it on his own, and since based on that paper he later received important recognition.

Ignjat continued the research in gravity for several more years, but has afterwards, like many others, started working on applied research in order to provide financing for buying a flat. He took this obligation much more seriously than many of us, since he was forced to by the illness with which he lived from his high school days. He knew that he needed to provide appropriate living conditions for his family on time, before the illness starts influencing his life.

After 5-6 years Ignjat comes back to gravity research, and publishes several excellent papers. Those papers are from a personal point of view far more valuable, if we understand that they have been written under great pressure due to his illness. In the mid 1990's his illness becomes more and more pronounced, making it difficult for him to do what he loved most, and what he knew best. In 1998 I was in Cologne, visiting professor Hehl (who knew Ignjat), and there I have heard that there is one problem in the teleparallel theory of gravity, which remained unsolved since as far back as 1981. It appeared that this problem could be solved using the canonical methods for which Ignjat was an expert, so I thought that we could do it together. But given his grave illness, I was wondering whether he even cared about gravity and joint research in such circumstances. It turned out that I was wrong. He accepted my proposal with enthusiasm, and we have successfully completed that work and published it in Phys. Rev. D 62 (2000). That was our final joint research paper.

Milutin Blagojević, 31. July 2015.

Игњата сам упознао крајем 1970-тих година, у време кад је радио свој дипломски рад из физике код покојног Ђорђа Живановића, професора гравитације на Одсеку за физику Природно Математичког Факултета у Београду. Тема рада било је питање да ли се гравитација може изградити као теорија поља у равном просторвремену. Ослањајући се на радове С. Десера (1970) и Р. Фејнмана (1960/61), Игњат је показао да је гравитација битно различита од осталих основних интеракција: покушај њене формулације у равном просторвремену доводи до неконзистентне теорије. Природа ове неконзистентности лежи у нелинеарности гравитационе интеракције, а њено отклањање доводи, помало неочекивано, до Ајнштајнове теорије гравитације. Тако је Игњат, већ на почетку своје истраживачке каријере, дошао до дубоког разумевања природе гравитационе интеракције, и ушао у ову област потпуно спреман на искушења која су га чекала у даљем раду.

Већ крајем 1960-тих година гравитација је нашла неко своје место у нашој средини, у облику озбиљног интересовања појединих истраживача (Ђорђе Живановић, Звонко Марић) за питања заснивања конзистентне теорије гравитације. Средином 1970-тих година на редовне студије физике уведен је курс теорије гравитације, што је био озбиљан корак ка оживљавању ове истраживачке дисциплине. Па ипак, било је потребно још неко време да би ове активности прешле на следећи ниво, у истраживања блиско повезана са важним збивањима у свету. У тај процес Игњат је био укључен од самог почетка. Он је постао део једне групе истраживача (Ђорђе Живановић, Драган Поповић, Игњат Николић и ја) која се спонтано формирала крајем 1970-тих година, са циљем да се активно укључи у истраживања гравитације (паралелно са овим догађајима и независно од њих, Ђ. Шијачки је у сарадњи са Ј. Неманом започео истраживање афине теорије гравитације). Сваког петка одржавали смо заједничке семинаре на којима смо покушавали да схватимо модерне проблеме гравитације. Као резултат тих семинара настао је наш први заједнички рад из гравитације, објављен 1981. године. На основу свог доприноса том раду Игњат је одбранио магистарску тезу. Једна нова научна дисциплина била је рођена у нашој средини, а у том процесу Игњат је играо значајну улогу.

Ови догађаји били су и за мене веома значајни. Ја сам, као и Игњат, имао изражен интерес за теорију гравитације у току својих редовних студија. Мој дипломски рад имао је за тему релативистичку космологију, и одбрањен је код професора Марка Лека на катедри механике (1969). Када сам озбиљно ушао у област гравитације, 1981. године, следећи корак био је потпуно природан: Игњат је наставио да ради на изради докторске дисертације под мојим менторством, што је одговарало и његовом и мом интересу за даљи рад у овој области.

Наше истраживања било је усмерено на локално-инваријантну Поенкареову теорију гравитације (ПГ), која је настала 1960-тих година као покушај изградње једне алтернативне теорије гравитације, у којој би се могле превазићи неке слабости Ајнштајнове теорије. После неколико објављених заједничких радова, што је повећало наше истраживачко самопоуздање, Игњат је дошао близу испуњења услова за одбрану докторске дисертације. Тада се ухватио у коштац са проблемом који је крунисао његове дотадашње истраживачке напоре, са изградњом канонске формулације ПГ теорије у којој њена геометријска структура долази до пуног израза. Тај рад је започео у Београду а завршио у Принстону, где је боравио на специјализацији, и објавио га у Phys. Rev. D 30 (1984). На овај рад је Игњат био веома поносан јер га је урадио самостално, и јер је на основу њега касније добио значајна признања.

Игњат је наставио истраживања у гравитацији још неколико година, да би после тога, као и многи други, започео рад у примењеним истраживањима да би зарадио средства за куповину стана. Он је ову обавезу схватао много озбиљније него многи од нас, јер га је на то приморавала болест са којом је живео још од средње школе. Знао је да својој породици треба да обезбеди елементарне услове за живот на време, пре него што га болест у томе омете.

После 5-6 година Игњат се враћа истраживању у гравитацији, и објављује самостално неколико одличних радова. Ти радови су са људског становишта далеко вреднији, ако схватимо да су они остварени под великим оптерећењем болести. Средином 1990-тих година његова болест постаје све израженија, отежавајући му да ради оно што је волео, и што је најбоље знао. Године 1998. ја сам кратко време боравио у Келну код професора Хела (који је познавао Игњата), и тамо сам чуо да постоји један проблем у телепаралелној теорији гравитације, који је остао нерешен још од 1981. године. Чинило ми се да се овај проблем може решити користећи канонске методе за које је Игњат био експерт, па сам помислио да бисмо то могли да урадимо заједно. Но он је био озбиљно болестан, и питао сам се да ли је њему у тим условима уопште стало до гравитације и заједничког рада. Показало се да нисам био у праву. Он је предлог прихватио са задовољством, и ми смо тај рад успешно завршили и објавили у Phys. Rev. D 62 (2000). То је био наш последњи заједнички рад.

Милутин Благојевић, 31. Јули 2015.